BLAŽI ZAKON PO VOLJI SUDIJA

TEZE.

U pravosudju uvek postoji neki problem, ako to nije zakon onda je to sudija.

 

A)-Nezakonito izricanje nepostojećih kazni od strane Viših i Apelacionih sudova, kršenjem odredbi čl.34 st.2, čl.142 st.2, čl.145 st.2 i čl.197 st.1 i st.3 Ustava Republike Srbije, čl.15 st.1 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i poliičkim pravima, i čl.5 st.2 Krivičnog zakonika, kao i čl.473 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku, pod pokroviteljstvom ranije Vrhovnog kasacionog a sada Vrhovnog suda Srbije i Ustavnog suda Srbije.

– Po odredbi čl.1 i čl.3 Ustava Republike Srbije, Republika Srbija je država koja se zasniva na vladavini prava, koja se izmedju ostalog ostvaruje povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu, a kada je sudska vlastu u pitanju i nezavisnom sudskom vlašću.

-To podrazumeva da su sudovi dužni da sude i da odluke donose neposrednom primenom Ustava i prava koja su gradjanima Srbije priznata i garantovana ustavom, ratifikovanim medjunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima medjunarodnog prava, kako to nalažu odredbe čl.18, čl.142 st.2 i čl.145 st.2 Ustava Republike Srbije u skladu sa hijerarhijom propisa i JEDINSTVOM PRAVNOG PORETKA utvrdjenim čl.194 Ustava, i zakonom, a ne na osnovu OCENE istih.

-Odredbama 21 st.1 do st.3, čl.34 st.2 i čl.197 st.3 Ustava Republike Srbije, čl.2 st.1,čl.15 st.1 i čl.26 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima, čl. 5 st.2 Krivičnog zakonika, i čl.6 Zakona o zabrani diskriminacije, učiniocima krivičnih dela bez obzira na njihovo svojstvo da li su okrivljeni ili osudjeni, kao univerzalni pravni standard, garantovano je pravo da nakon učinjenog krivičnog dela budu kažnjeni blažom kaznom od one koja je za to delo bila propisana u vreme izvršenja dela, a sudovi su dužni da to osnovno ljudsko pravo učinioca krivičnih dela, neposredno primene bez bilo kakve diskriminacije.

-Neprimenjivanje, odnosno nejednako primenjivanje ovog prava prema učiniocima krivičnih dela po bilo kom osnovu, zbog njihovog svojstava, okrivljenog ili osudjenog, ili nekog drugog svojstva od strane sudija, predstavlja težak oblik diskriminacije i težu povredu radne dužnosti, propisane odredbama čl.13 st.1.t.2 i čl.15 Zakona o zabrani diskriminacije.

– Dana 01.12.2019 godine u Republici Srbiji stupio je na snagu Zakon o izmenama i dopunama krivičnog zakonika objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije broj 35/2019, čijom odredbom iz čl.2 je promenjena odredba čl.43 Krivičnog zakonika tako što je u odredbom tačke jedan, prvog stava toga člana u kazneni sistem Republike Srbije uvedena nova vrsta kazne Doživotni zatvor, kao po vremenskom trajanju, unapred neodredjena kazna, dok je odredbom čl.5 st.1 tog zakona iz kaznenog sistema Republike Srbije IZBRISANA po vremenskom trajanju unapred odredjena kazna Zatvor od 30 do 40 godina koja je bila propisana odredbama čl.45 st.3 i st.4 Krivičnog zakonika, koja se KAO NEPOSTOJEĆA po zakonu počev od dana 01.12.2019 godine više ne može izricati od strane sudova, dok je zadržana kazna Zatvor iz čl.43 st.1 t.2 Krivičnog zakonika, čije je vremensko trajanje unapred odredjeno odredbom čl.45 st.1 Krivičnog zakonika maksimalno na 20(dvadeset) godina, koja je po svom trajanju blaža od kazne Zatvor od 30 do 40 godina, kao ranije postojeće kazne.

 

1.-PRIMENA KASNIJE DONETOG BLAŽEG ZAKONA NA OSUDJENA LICA

 

– Sa uverenjem da je Republika Srbija pravna država koja počiva na vladavini prava i nezavisnom sudstvu koje se povinuje Ustavu, ratifikovanim medjunarodnim ugovorima, opšteprihvaćenim pravilima medjunarodnog prava i zakonu, mnogi od stotine učinilaca krivičnih dela koji su kažnjeni kaznama koje ne postoje više u kaznenom sistemu Republike Srbije i u srbskim zatvorima izdržavaju kazne Zatvor od 30 do 40 godina, odnosno kazne koje prelaze zakonom dozvoljen maksimum od 20 godina , a time se i nezakonito kažnjavaju, podneli su zahteve da im Viši sudovi koji su im izrekli takve kazne, u skladu sa mehanizmom propisanim odredbama čl.21 st.1 do st.3, čl.34 st.2, čl.142 st.2, čl.145 st.2, čl.197 st.3 Ustava Republike Srbije, čl.2, čl.15 st.1 i čl.26 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima, čl.5 st.2 Krivičnog zakonika, čl.470 i čl.473 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku i čl.6, čl.13 st.1 t.2 i čl.15 zakona o zabrani diskriminacije, i čl.1 Protokola br.12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dozvoli da se krivični postupci u kojima su osudjeni na sada po novom zakonu nepostojeće kazne, PONOVE U NJIHOVU KORIST i da im se izreknu kazne koje po novom zakonu postoje i koje po novom zakonu i mogu da izdržavaju, jer su blaže od ranijih kazni Zatvor od 30 do 40 godina, propisanih zakonskim odredbama koje su prestale da važe, na isti način kako je 2002 godine nakon brisanja Smrtne kazne iz kaznenog sistema Republike Srbije, ta kazna na 12 lica koja su bila pravnosnažno osudjena na Smrtnu kaznu i spremna za streljanje bila zamenjena  blažom kaznom Zatvor od 40 godina.

-Sve takve zahteve za ponavljanje pravnosnažno okončanog krivičnog postupka koji su podneti na osnovu i u skladu sa Ustavom, ratifikovanim medjunarodnim ugovorom i zakonom Viši i Apelacioni sudovi u Republici Srbiji su :

Odbacili ili odbijali na osnovu činjeničnih i pranih konstrukcija iznetih u u obrazloženjima odluka:

a)-da se odredbe čl.34 st.2 Ustava Republike Srbije, čl.15 st.1 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima, čl.5 st.2 Krivičnog zakonika i odredbe čl.470 i čl.473 st.1 t. Zakonika o krivičnom postupku o mogućnosti kažnjavanja pravnosnažno osudjenog učinica krivičnog dela po blažem zakonu u njegovu korist mogu primeniti samo dok krivični postupak traje do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka na lice koje u tom postupku ima svojstvo okrivljenog ili optuženog za koje  važi pretpostavka nevinosti, a ne i na pravnosnažno osudjene učinioce krivičnih dela, što je čista laž i činjenična i pravna konstrukcija, jer nijedna od navedenih odredbi ne ovlašćuje sud da učinioce krivičnih dela DISKRIMINIŠE, na način što će to pravo koje je učiniocima krivičnih dela garantovano Ustavom , ratifikovanim medjunarodnim ugovorom Krivičnim zakonikom  i Zakonikom o krivičnom postupku, a po čl.18 st.1 i st.2 Ustava se primenjuje  neposredno, primenjuje SELAKTIVNO samo na učinioce krivičnih dela koji imaju svojstvo okrivljenih dok krivični postupak traje, iako im to pravo nije garantovano odredbom čl.33 Ustava-Posebana prava okrivljenih ni odredbama Zakonika o krivičnom postupku, a ne i na pravnosnažno osudjene učinioce na osnovu čl.470 i čl.473 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku.

-Tome u prilog stoji i činjenica da Viši sud u Užicu kao prvostepeni sud, u krivičnom postupku K.br.8/20 i prvostepenom presudom donetom u tom postupku dana 08.06.2020 godine na okrivljenog V.B.(Vladimira Božovića) NIJE HTEO DA PRIMENI OVO PRAVO  pa mu je izrekao kaznu zatvor u trajanju od 35 godina koja se po zakonu od dana 01.12.2019 godine nije više mogla izricati, a po žalbi njegovog branioca i Apelacioni su u Kragujevcu dok krivični postupak još nije bio pravnosnažno okončan, nije hteo da primeni napred navedene odredbe Ustava, ratifikovanog medjunarodnog ugovora i domaćeg zakona pa je presudom Kž 1 498/20 od 18.09.2020 godine navedenom okrivljenom kršenjem navedenih propisa, izrekao kaznu Zatvor od 30 godina, koja u vreme sudjenja i donošenja drugostepene presude NIJE POSTOJALA U KAZNENOM SISTEMU REPUBLIKE SRBIJE.

-Da se pravo učinioca krivičnog dela ne primenjuje samo dok krivični postupak traje i nije pravnosnažno okončan na učinioca krivičnog dela koji ima svojstvo okrivljenog, složio se i Vrhovni kasacioni sud koji je svojom presudom Kzz 1430/2020 od dana 04.02.2021 godine odbio Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog  V.B. izjavljen protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Užicu K.br.8/20 od dana 08.06.2020 godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž 1 498/20 od dana 18.09.2020 godine, kojim je branilac tražio da se zbog izmene krivičnog zakona u toku trajanja krivičnog postupka, pre nego što je krivični postupak protiv njegovog klijenta pravnosnažno okončan, prvostepena i drugostepena presuda preinače U POGLEDU ODLUKE O KAZNI i da mu se izrekne blaža kazna od 20 godina kao najduža koju su sudovi mogli da izreknu nakon brisanja iz kaznenog sistema kazne Zatvor od 30 do 40 godina.

-Navedenom presudom Vrhovni kasacioni sud je dao nemerljiv doprinos Pravnoj nesigurnosti u kaznenom sistemu Republike Srbije i urušavanju vladavine prava u njoj, i države same kao pravne države.

-Da se pravo o kažnjavanju učinioca krivičnog dela po blažem zakonu donetom nakon učinjenog krivičnog dela ne primenjuje samo u toku krivičnog postupka dok postupak nije pravnosnažno završen, potvrdili su i Viši sud u Beogradu kao prvostepeni sud kada okrivljenu Jelenu Špagovič za krivično delo učinjeno pre 01.12.2019 godine, presudom 18 K.br.50/20 od dana 01.06.2022 godine osudio na kaznu zatvora od 30 godina koja nije postojala u kaznenom sistemu Republike Srbije u vreme donošenja presude, a nije primenio blažu kaznu Zatvor od najmanje 10 a najviše 20 godina po odredbama čl.43 st.1 t.2, čl.45 st.1, i čl.114 st.1 t.5 Krivičnog zakonika koju je po važećem zakonu jedino mogao da izrekne kao najdužu a blažu od kazne Zatvor 30 do 40 godina ranije važećem zakonu.

-VIŠI I APELACIONI SUDOVI NASTAVLJAJU DA IZRIČU KAZNU ZATVOR OD 30 DO 40 GODINA IAKO JE DANA 01.12.2019 GODINE IZBRISANA IZ KAZNENOG SISTEMA REPUBLIKE SRBIJE IAKO SE VIŠE OD TOG DATUMA PO ZAKONU NE MOŽE IZRICATI, A SAMIM TIM NI IZVRŠAVATI, povredom čl.34 st.2 Ustava iz dela Pravna sigurnost.

-Takav stav je potvrdio i Apelacioni sud u Beogradu kada je presudom Kž 1 909/22 od dana 05.12.2022 godine potvrdio navedenu presudu Višeg suda u Beogradu.

-Posebno pravo okrivljenog da samo on bude kažnjen po blažem zakonu samo dok krivični postupak protiv njega traje i nije pravnosnažno okončan iz 34 st.2 Ustava Republike Srbije, čl.15 st.1 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima, čl.5 st.2 Krivičnog zakonika, i čl.470 i čl.473 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku, nije mu priznato ni odredbom čl.33 Ustava Republike Srbije u delu Posebna prava okrivljenog.

 

-Druga pravna i činjenična konstrukcija na osnovu koje zamenom teza,  Viši i Apelacioni sudovi odbacuju i odbijaju zahteve osudjenih lica za ponavljanje pravnosnažno okončanih krivičnih postupaka i za kažnjavanje po blažem zakonu, i kršenjem zakona, ustava i ratifikovanog medjunarodnog ugovora unose pravnu nesigurnost u kaznenom sistemu Republike Srbije, je da po OCENAMA i NALAZIMA tih sudova, samo brisanje kazne Zatvor od 30 do 40 godina, nakon što su pravnosnažno okončani postupci u kojima su te kazne izrečene, je BEZ UTICAJA NA IZVRŠENJE ISTIH OSIM AKO ZAKONOM NIJE DRUGAČIJE PREDVIDJENO, a da samim brisanjem tih kazni iz čl.45 st.3 i st.4 Krivičnog zakonika nije predvidjeno da se već izrečene kazne Zatvor u trajanju od 30 do 40 godina neće izvršiti, bez objašnjenja kako će se izvršavati kazne koje ne postoje u zakonu i kaznenom sistemu, i ako je odredbama iz čl.40 i čl.473 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku, i čl.5 st.2 Krivičnog zakonika propisan osnov i postupak za  njihovu zamenu blažom kaznom od Zatvor od 20 godina, u skladu sa Ustavom i ratifikovanim medjunarodnim ugovorom.

 

-Na ovaj način Viši i Apelacioni sudovi promovišu dodatno nezakonito kažnjavanje osudjenih lica, izvršenjem kazni koje ne postoje u kaznenom sistemu Republike Srbije, i pravnu nesigurnost kršenjem odredbi čl.21 st.1 do  st.3, čl.34 st.2, čl.142 st.2, čl.145 st.2 i čl.197 st.3 Ustava Republike Srbije, čl.2, čl.15 st.1 i čl.26 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima kao sastavnog dela pravnog poretka Republike Srbije koji se neposredno primenjuje, čl.5 st.2 Opšteg dela krivičnog zakonika u vezi sa čl.21 st.1 do st.3 Ustava i čl.6, čl.13 st.1 t.2 i čl.15 Zakona o zabrani diskriminacije, i čl.470 i čl.470 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku, jer upravo te odredbe zakona, ustava i ratifikovanog medjunarodnog ugovora predstavljaju pravni osnov koji ne dozvoljava da se  izvršavaju nepostojeće kazne Zatvor od 30 do 40 godina, i propisuju postupak čijom primenom se  sprečava izvršenje pravnosnažno izrečenih kazni KOJE NE POSTOJE U ZAKONU,  u cilju obezbedjenja pravne sigurnosti u kaznenom sistemu Republike Srbije, a ne odredbama čl. 43 i čl.45 Krivičnog zakonika, kojim se propisuju koje kazne postoje i koje se mogu izreći po zakonu, a ne kazne koje se ne mogu izvršavati.

 

-Treću široko rasprostranjena činjeničnu i pravnu konstrukciju u kaznenoj praksi na osnovu koje Viši i Apelacioni sudovi odbacuju zahteve osudjenih lica da im se u skladu sa ustavom, ratifikovanim medjunarodnim ugovorom i domaćim zakonima u ponovljenim postupcima izreknu blaže kazne nakon brisanja iz kaznenog sistema kazni Zatvor od 30 do 40 godina koje izdržavaju, sudovi konstruišu zamenom teza  da tektonske promene u kaznenom sistemu izvršene kada su odredbama čl.2, čl.5 st.1 i čl.16 Zakona o izmenama i dopunama krivičnog zakonika koje su stupile na snagu dana 01.12.2019 godine, kojim je u čl.43 st.1 t.1 u kazneni sistem Republike Srbije uvedena nova vrsta kazne koja po svom trajanju zakonom nije unapred vremenski ograničena, kazana Doživotni zatvor, a izbrisane kazne od 30 do 40 godina, i ostavljena kazna Zatvor od najmanje 30 dana,  odnosno najmanje 10 godina, čiji je maksimum trajanja zakonom unapred odredjen najviše 20 godina, NE PREDSTAVLJAJU NOVE ČINJENICE U KAZNENOM SISTEMU KOJE MOGU DA KORISTE OSUDJENIM NA KAZNE OD 30 DO 40 GODINA, a to što su te promene u skladu sa čl.196  st.1 i st.2 Ustava Republike Srbije objavljene u Službenom glasniku Republike Srbije NE PREDSTAVLJA NOVI DOKAZ da su te promene nastale i da postoje, te da ih zbog toga  osudjeni učinioci krivičnih dela na kazne od 30 do 40 godina NE MOGU  koristiti kao PRAVNI OSNOV da im se na osnovu i u skladu sa odredbama čl.34 st.2 i čl.197 st.3 Ustava Republike Srbije, čl.15 st.1 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima, a na osnovu čl.5 st.2 Krivičnog zakonika i čl.471 i čl.473 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku u ponovljenom postupku izrekne po vremenskom trajanju blaža kazna Zatvor od najmanje 30 dana a najviše 20 godina, kako je to u Rešenju Kv.br.577/2022 od dana 15.12.2022 godine utvrdio Viši sud u Nišu,  a potvrdio Apelacioni sud u Nišu rešenjem   Kž 2 765/2022 od 29.12.2022 godine.

 

-Isti stav za neprimenjivanje u kaznenoj praksi odredbe čl.470 i 473 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku, čl.5 st.2 Krivičnog zakonika, čl.34 st.2 i čl.197 st.3 Ustava Republike Srije i čl.15 st.1 medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima i pravnog poretka Republike Srbije zauzeli su i Viši sud u Požarevcu rešenjem 2 Kv.br.55/21 od dana 31.05.2021 godine koje je potvrdio Apelacioni sud u Kragujevcu rešenjem  Kž2-375/21 od dana 25.06.2021 godine, Viši sud u Novom Sadu rešenjem Kv.br.1104/22 od dana 20.01.2023 godine i Apelacioni sud u Novom Sadu kada je rešenjem Kž 2-188/23 od dana 08.02.2023 godine odbio žalbu na navedeno prvostepeno rešenje, Viši sud u Sremskoj Mitrovici u rešenju  1 Kv.br.701/22 od 21.12.2022 godine, i Viši sud u požarevcu u rešenju 2Kv.br.81/20 od dana 23.07.2020 godine.

 

-Četvrta činjenična i pravna konstrukcija na osnovu koje Viši i Apelacioni sudovi u Srbiji sprečavaju primenu odredbi čl.21 st.1 do st.3, čl.34 st.2, čl.142 st.2 , čl.145 st.2 i čl.197 st.3 Ustava Republike Srbije, čl.2, čl.15 st.1 i čl.26 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima, čl.5 st.2 krivičnog zakonika i čl.470 i čl.473 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku kao univerzalnog standarda i na osudjena lica koja izdržavaju nepostojeće kazne Zatvor od 30 do 40 godina, je da je kazna Zatvor iz odredbi čl.43 st.1 t.2, čl.45 st.1 i čl.114 st.1 od najmanje 30 dana odnosno najmanje 10 a najviše 20 godina koja se primenjuje od dana 01.12.2019 godine po Zakonu o izmenama i dopunama krivičnog zakonika objavljenom u Službenom glasniku Republike Srbije broj 35/2019 po svom trajanju stroža, od kazne Zatvor od 30 do 40 godina iz odredbi čl.43 st.1 t.1 i čl.45 st.3 i st.4, i čl.114 st.1 Krivičnog zakonika koje su prestale da važe dana 01.12.2019 godine, a da je po vremenskom trajanju unapred neodredjena kazana Doživotni zatvor iz čl.43 st.1 t.1 i noviranog člana 114 st.1  iz čl.16 Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika objavljenom  u Službeom glasniku Republike Srbije br.35/19, NAJDUZA KAZNA Zatvor iz sada važećih odredbi čl.43 st.1 t.2 i čl.45 st.1 Krivičnog zakonika, I DA JE STROŽA I NEPOVOLJNIJA od po trajanju vremenski unapred zakonom odredjene i kazne Zatvor od 20 godina po sada važećem zakonu, te se iz tog razloga ne mogu primeniti odredbe čl.470 i čl.473 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku, čl.5 st.2 Krivičnog zakonika, Ustav i ratifikovani medjunaroidni ugovor, kako stoji u  rešenju Višeg suda u Zrenjaninu  2 Kv.br.472/22 od dana 06.12.2022 godine, rešenju Višeg suda u Novom Sadu Kv.br.1104/22 od 20.01.2023 godine, koje je održano na snazi rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2-188/23 od 08.02.2023 godine, rešenju Višeg suda u Zrenjaninu 2 Kv.br.139/22 od dana 13.04.2022 godine, rešenju Višeg suda u Požarevcu 2 Kv.br.81/20 od dana 23.07.2020 godine i drugim.

-Pratimo zaprepašćujuću činjenicu da sudije Viših i Apelacionih sudova u Srbije ne prave razliku izmedju po trajanju zakonom, vremenski unapred ograničene kazne Zatvor iz čl.43 st.1 t.2, čl.45 st.1 i noviranog člana 114 st.1 Krivičnog zakonika na minimum 30 dana odnosno najmanje 10 a maksimalno 20 godina, i sa druge strane u kazneni sistem počev od dana 01.12.2019 godine novouvedene kazne Doživotni zatvor iz čl.43 st.1 t.1 i čl.114 st.2 Krivičnog zakonika čije se trajanje zakonom ne može ograničiti, kao dve sasvim različite kazne, i činjenice da se Dozivotni zatvor kao kazna koja teorijski teža po učinioca, ne može primeniti retroaktivno u postupcima po zahtevima učinilaca krivičnih dela koja su ranije pravnosnažno osudjeni na kazne Zatvor od 30 do 40 godina, da u ponovljenim postupcima budu kažnjeni blažom kaznom od 20 godina, nakon brisanja njihovi kazni iz kaznenog sistema Republike Srbije.

 

-Posebni slučajevi primene neregulisane privatne pravde od strane sudija u slučajevima kada moraju da primene kasnije donet blaži zakon kao opšti standard koji važi za sve učinioce krivičnih dela bez obzira na njihovo svojstvo da li su okrivljeni ili osudjeni, pratimo u slučajevima po zahtevima lica koja su pravnosnažno osudjena na kazne Zatvor od 30 do 40 godina, da im se nakon brisanja tih kazni iz kaznenog sistema Republike Srbije u postupcima ZA SPAJANJE kazni izrekne Jedinstvena kazna Zatvor od najviše 20 godina po odredbama čl.552 st.1 t.1 Zakonika o krivičnom postupku i odredbi čl.61 st.1 i  čl.60 st.2 t.2 važećeg Krivičnog zakonika, spajanjem ranije izrečenih kazni Zatvor od 30 do 40 godina, sa kasnije donetim manjim kaznama Zatvor, kada sudije u odlukama OTVORENO  PRIZNAJU  DA NEMOGU DA PRIMENE VAŽEĆI KRIVIČNI ZAKON I DA IM IZREKNU VAŽEĆU JEDINSTVENU KAZNU OD 20 GODINA, VEĆ DA MORAJU DA PRIMENE ZAKON KOJI JE PRESTAO DA VAŽI I DA SE PRIMENJUJE JOŠ 01.12.DAVNE 2019 GODINE, I DA MORAJU DA IM IZREKNU JEDINSTVENU KAZNU ZATVOR OD 30 DO 40 GODINA KOJA NE POSTOJI U KAZNENOM SISTEMU.

-Takav stav je zauzeo Viši sud u Beogradu po zahtevi odudjenog  M.D. da mu se izrekne jedinstvene kazna Zatvor od 20 godina po važećem zakonu.

– Tu pojavu dokumentovano vidimo u slučaju Ace Djordjevića koji je pravnosnažno osudjen na kaznu zatvor od 40 godina koju izdržava već skoro 18 godina, a u postupku za izricanje jedinstvene kazne spajanjem te kazne sa kaznom Zatvor od 6 meseci, Viši sud u Nišu ga je osudio na Jedinstvenu kaznu Zatvor od 40 godina, a nije preinačio ni stavio van snage ranije izrečenu pravnosnažnu kaznu Zatvor od 40 godina, tako da sada ima dve kazne zatvor od 40 godina, izrečene po zakonu KOJI JE PRESTAO DA VAŽI  dana 01.12.2019 godine, i po novom zakonu koji se priemnjuje od 01.12.2019 godine.

-Na ovaj način otvoreno iz straha od političke vlasti sudije krše zakon čineći krivično delo Kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika, dokazuju da sudije i sudovi nisu nezavisni uopšte od političke i izvršne vlasti, da ne sude i da ne donose odluke u skladu sa odredbama čl.142 st.2 i čl.145 st.2 Ustava Republike Srbije na osnovu ustava, retifikovanih medjunarodnih ugovora, opšteprihvaćenih pravila medjunarodnog prava i zakona, već primenom neregulisane privatne pravde kršeći navedene propise, da u Srbiji vladavina prava kada je pravosudje u pitanju ne postoji, a da time sudije i sudovi svesno urušavaju temelj Republike Srbije kao pravne države, jurišom.

 

-Jer nijedan sud i sudija u Republici Srbiji nisu smeli da na osnovu i u skladu sa odredbom čl.18 ustava Republike Srbije, neposredno i bez diskriminacije kao univerzalno pravo priznato svim učiniocima krivičnih dela, primene pravo učinioca krivičnih dela koje im garantuju odredbe čl. 34 st.2, čl.142 st.1, čl.145 st.2 i čl.197 st.3 Ustava Republike Srbije, čl.15 st.1 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima, odredbe č.5 st.2 Krivičnog zakonika i čl.470 i čl.473 st.1 t.3 da budu kažnjeni po blažem zakonu kaznom zatvor od 20 godina, nakon što je 01.12.2019 godine iz kaznenog sistema Republike Srbije izbrisana kazna Zatvor od 30 do 40 godina, već i dalje izriču nepostojeće kazne zatvor od 30 do 40 godina, koje se i dalje izvršavaju iako ne postoje u zakonu.

 

-Poseban doprinos urušavanju vladavine prava u Srbiji i nje sama kao pravne države  dao je Ustavani sud Srbije kada je  Odlukom IU broj 192/2003 objavljenom u Službenom glasniku Republike Srbije br.17/2004 od dana 25.02.2004 godine, doduše donetom pre stupanja na snagu novog ustava i krivičnog zakonika iz 2006 godine, „Svojom ocenom“ ne navodeći čega odnosno šta je ocenjivao, zauzeo stava da se univerzalni pravni standard o primeni kasnije donetog zakona koji je blaži po učinioca, primenjuje samo na pravne situacije „u toku i lica koja se nalaze u njima“, a ne i na „takozvane svršene situacije i lica koja se nalaze u njima“, bez navodjenja propisa kojim opšti medjunarodni pravni standarda u kaznenom sistemu dobija procesni karakter, tako da se primenjuje selektivno samo na lica koja se nalaze u pravnoj sistuaciji koja je u toku, protivno takodje drugom medjunarodnom standardu o Opštoj zabrani diskriminacije po bilo kom osnovu.

 

IZVRŠENJE NEPOSTOJEĆIH KAZNI U TAJNIM I NELEGALNIM KAZNENIM USTANOVAMA

 

-Nepostojeće i nezakonito izrečene nepostojeće kazne Zatvor od 30 do 40 godina, Ministarstvo pravde Republike Srbije u velikom broju nezakonito izvršava u Objektu Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija specijalno namenjenom za smeštaj lica lišenih slobode, uhapšenih i pritvorenih po čl.2 st.1 t.23 Zakonika o krivičnom postupku i medjunaroidnim standardima, ili jasnije rečeno Specijalnom istražnom zatvoru u svojini Države Republike Srbije, koji nije osnovan Uredbom Vlade Republike Srbije o osnivanju kazneno popravnih zavoda i okružnih zatvora u Republici Srbiji, nelegalno sagradjenom u krugu Kazneno popravnog zavoda u Beogradu – Padinskoj skeli otorenog tipa, koji kao takav zvanično nigde nije registrovan pa ni u Pravilniku o upućivanju osudjenih prekršajno kažnjenih i pritvorenih lica u zavode za izvršenje krivičnih sankcija, masovnom, nezakonitom kontinuiranom, faktičkom primenom poseben mere bezbednosti Smeštaj pod pojačani nadzor, njihovim dodatnim nezakonitim kažnjavanjem, protivno domaćim propisima i Smernicama za politiku Evropske unije prema trećim zemljama u odnosu na torturu i druge oblike, svirepog nečovečnog, ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja br:2342 od 09.04.2001 godine, što predstavlja državni teror nad osudjenim licima.

-Da bi prikrio taj zločin ministar pravde Republike Srbije je falsifikovao član 9(devet) Pravilnika o upućivanju osudjenih, prekršajno kažnjenih i pritvorenih lica u zavode za izvršenje krivičnih sankcija objavljenom u Službenom glasniku Republike Srbije br.31/2015, pa je tajni specijalni istražni zatvor Ministarstva pravde i uprave za izvršenje krivičnih sankcija, u svojini Države Republike Srbije, sagradjen u krugu Kazneno popravnog zavoda u Beogradu-Padinska Skela otvorenog tipa, lažno predstavio kao Kazneno Kazneno popravni zavod u Beogradu zatvorenog tipa sa posebnim obezbedjenjem koji je osnovan Uredbom Vlade Republike Srbije o dopuni Uredbe o osnivanju kazneno popravnih zavoda i okružnih zatvora u Republici Srbiji 05 broj110-3286/2010 od 07.05.2010 godine, bez oznake gde mu je sedište, a u Beogradu i Padinskoj Skeli NIKADA NIJE SAGRADJEN.

 

– Zaštitnik gradjana u svojstvu Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture je svojom preporukom Del.br.25085 od dana 01.07.2016 godine utvrdio da izvršenje kazne zatvora nad osudjenim licima na duži roku objektu Tajnog specijalnog istražnog zatvora Ministarstva pravde i uprave za izvršenje krivičnih sankcija u Padinskoj Skeli, koji je lažno označek kao fiktivni Kazneno popravni zavod u Beogradu zatvorenog tipa sa posebnim obezbedjenjem, predstavlja nečovečno i ponižavajuće postupanje, ali o tome nije obavestio Narodnu skupštinu, niti je u skladu sa odredbama čl.5, čl.12, čl.13, čl.16 Konvencije Ujedinjenih nacija protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih, ponižavajućih kazni ili postupaka podneo krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu u cilju pokretanja brze i nepristrasne istrage, protiv počinioca ovih zločina.

– Dana 15.06.2015 godine kao jedna od žrtava takvog terora, protiv  direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Dejana Carevića, upravnika Tajnog specijalnog istražnog zatvora, odnosno fantomskog Kazneno popravnog zavoda u Beogradu zatvorenog tipa sa posebnim obezbedjenjem Milana Pavlovića , načelnika službe za obezbedjenje u fantomu Kristijana Djujića i načelnice za takozvani tretman Daliborke Kujačić podneo sam krivičnu prijavu zbog krivičnog dela Zlostavljanje i mučenje iz čl.137 st.3 u vezi sa st.1 Krivičnog zakonika, koju je zamenica tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštava u Beogradu Jelena Pančić odbacila bez sprovodjenja brze i nepristrasne istrage rešenjem KT.br.4031/15 od 30.10.2015 godine, a to je potvrdilo i Više javno tužilaštvo u Beogradu rešenjem KTPO br.100/17 od dana 10.02.2017 godine.

-Ni Ustavni sud Srbije po mojoj Ustavnoj žalbi od 10.03.2017 godine podnetoj zbog povrede prava na Nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz čl.25, i povrede prava na delotvorno pravno sredstvo iz čl.36 Ustava Republike Srbije, u nameri da zaštiti Državu Republiku Srbiju od odgovornosti za zlostavljanje i mučenje i nečovečno i ponižavajuće postupanje osudjenih lica na kaznu Zatvor od 30 do 40 godina, već 6(šest) godina ne donosi odluku, jer zna da ne može da utvrdi drugačije stanje od onog koje je utvrdio nacionalni mehanizam za prevenciju torture.

-U toj situaciji zatvorenici u Tajnom specijalnom istražnom zatvoru, medju kojima i oni osudjeni na kaznu zatvor od 30 do 40 godina, obratili su se za pomoć Šefu misije Evropske unije u Srbiji.Evropski birokrata je odgovorio posle nekoliko meseci da se izvinjava što kasni sa odgovorom, da mu je mnogo žao što su zatvorenici u tajnom specijalnom istražnom zatvoru Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija u Beogradu u svojini Države Republike Srbije, podvrgnuti nečovečnom i ponižavajućem postupanju, ali da on tu ništa ne može da pomogne.Evropski birokrata nije znao ili nije hteo da o slučaju obavesti Radnu grupu Saveta za ljudska prava Saveta Evrope i Komitet protiv mučenja Evropske unije koji su i nadležni i osnovani za intervencije u takvim slučajevima masovnog nezakonitog lažnjavanja osudjenih lica.

-Nezakonito izvršenje, nepostojećih i nezakonito izrečenih kazni Zatvor od 30 do 40 godina, i preko zakonskog maksimuma od 20 godina, u Republici Srbiji izvršava se od strane Ministarstva pravde, pod pokroviteljstvom policije, tužilaštva, Ustavnog suda koji je štiteći političku vlasti od odgovornosti zbog kršenja osnovnih ljudskih prava garantovanih ustavom po mom mišljenju pretvoren u Uslužni sud u službi političke vlasti, a ne gradjana, i pod pokroviteljstvom Evropske Unije čiji se zvaničnici javno zalažu za poštovanje osnovnih ljudskih prava i Vladavinu prava u Republici Srbiji, a novac daju da bi se uništila Vladavina prava i Srbija kao pravna država.

-Ista je situacija i sa američkom firmom USAID koja je u tom cilju uložila ogroman novac i nakon šro je pravni sistem u Republici Srbiji potupno uništen a ona prestala da postoji kao pravna država, napustili je.

 

-Posebno treba istaći potpuno odsustvo potrebe od strane Advokatske komore Srbije, Beograda i advokatskih komora u drugim gradovima, da se angazuju na implementaciji u praksi Prava učinioca krivičnih dela OSUDJENIH NA KAZNE Zatvor od 30 do 40 godina, i preko 20 godina, da bez diskriminacije po bilo kom svojstvu i osnovu koriste privilegiju da u skladu i po osnovu odredbi čl.34 st.2 i čl.197 st.3 Ustava Republike Srbije, čl.15 st.1 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima koje se KAO UNIVERZALNI STANDARD neposredno primnjuju, a kojima odgovara odredba čl.5 st.2 Krivičnog zakonika, i čl.470 i čl.473 st.1 t.3 Zakonika o krivičnom postupku budu kažnjeni blažom kaznom Zatvor od 20 godina, kao najpovoljnijoj po njih po kasnije donetom Zakonu o izmenama i dopunama krivičnog zakonika objavljenom u Službenom glasniku Republike Srbije br.35/2019 godine.

-Ovo iz razloga jer su po odredbi čl.4 a, Patog načela Preporuke (2000)21 Komiteta ministara Saveta Evrope o Slobodi obavljanja advokatske profesije Advokatske komore dužene da sa članovima ,NEUSTRAŠIVO BRANE  PRAVDU I ZAKONITOST, a mi to ne vidimo kada od političke vlasti zavisne, pristrasne i uplašene sudije i sudovi u Republici Srbiji njihovim klijentima kazne po blažem zakonu dele po svojoj volji, a ne po ustavu, ratifikovanom medjunarodnom ugovoru i zakonu, nezavisno i nepristrasno.

– Na to je mislio i akademik Radomir Lukić, profesor na pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Predavanje u amfiteatru V, 1962godina u poruci:“Drage kolege , mladi pravnici.Upamtite od danas za ceo život, da je država monopol nasilja i da vlada strahom koji seje preko vojske, policije, tužilaštva ali često i sudova.Zbog toga ćete kao pravnici morati celog života da budete u sukobu sa državom braneći narod od zle vlasti, jer je svaka vlast zla i opaka.Samo tako ćete oslobadjati narod od tog straha i zavredjivati svoj ugled i ugled naše pravne profesije.Ovo se posebno odnosi na one koji budu imali sreće da budu advokati i sudije…..“.

-Nikada ova poruka nije imala niti će imati veći značaj nego danas za uspostavljanje Vladavine prava i ponovno uspostavljanje Srbije kao pravne države, ali je izgleda da je malo ko od advokata i sudija čuo, ili ako je čuo niko nesme da preuzme teret koji od njega zahteva njegova profesija u trenutku kada su urušeni svi temelji Srbije kao države.

 

Autor-Operativni saradnik Odbora za

ljudska prava Leskovac

Dragutin Vidosavljević,

MAGAZIN TABLOID: Povodom

Poštovanje osnovnih standarda kaznenog prava u kaznenom sistemu Republike Srbije

Ako to predsednik odobri

Dragutin Vidosavljević

Skoro tri godine, nakon što su iz kaznenog sistema Republike Srbije izbrisane kazne zatvora od 30 i 40 godina, nekoliko stotina zatvorenika i dalje izdržavaju te kazne koje ne postoje u kaznenom sistemu Republike Srbije, koje su teže od kazne zatvora od 20 (dvadeset) godina koja je kao maksimalna određena da postoji u Republici Srbiji. Zakon o izmenama i dopunama krivičnog zakonika, članom 5. stav 1, propisao je da se u članu 45 Krivičnog zakonika stavovi tri i četiri brišu, a kojima je bilo predviđeno izricanje kazne zatvora od 30 do 40 godina. Ove izmene i dopune Krivičnog zakonika stupile su na na snagu 1. decembara, 2019. a objavljene su u Službenom glasniku Republike Srbije broj 35 od 21. maja 2019. godine. O ovom teškom kršenju osnovnih ustavnih prava građana piše bivši sudija i advokat Dragutin Vidosavljević, operativni saradnik Odbora za ljudska prava iz Leskovca. Pokrećemo i pitanja da stručna javnost digne glas i doprinese pravilnoj primeni odredaba krivičnog zakona i tako zaštite i Ustav Srbije, kao najviši pravni akt Srbije

         

Malo koji građanin Srbije, a možda i većina sudija i tužilaca ne zna da je Krivičnim zakonikom Srbije, odnosno njegovim izmenama i dopuna koje važe od 1. decembra 2019. godine, propisana za najteža kribična dela kazna zatvora od 20 godina, a u posebnim slučajevima može se, za najteža krivična dela u povrtu, izreći i kazna doživotnog zatvora.

Nekoliko stotina zatvorenika, kojima je izrečena kazna zatvora od 30 i 40 godina, bezuspešno pokušavaju da dokažu da im se, zbog blažeg krivičnog zakona, pravnosnažne presude moraju po službenoj dužnosti preinačiti i osuditi na kzanu zatvora od 20 godina, po kasnije donetom zakonu, suprotno odredbama čl.18 st.1 i st.2, i čl.34 st .2 Ustava Republike Srbije, suprotno čl.16 st.2, čl.194 st.4 i st.5 Ustava Republike Srbije i čl.15 st.1 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima i čl.5 st.2 Krivičnog zakonika Republike Srbije, i to u državi koja je član Saveta Evrope i (ne)ozbijan kandidat za članstvo u Evropskoj uniju.

U medijima i srpskoj javnosti izmene krivičnog zakonodavsta skoro da su prošle nezapaženo. Stručna javnost, odnosno struka, tužioci, sudije, advokati, sociolozi, penolozi, nisu pitani da li je izricanje kazne doživotnog zatvora svrsishodno. Birati između 20 godina i doživotne, ipak je za veliku diskusiju.

Srpski sudovi, za sada, odbijaju da preinače kazne zatvora od 30 i 40 godina kaznom od 20 godina, koliko je najviše kazna određena krivičnoim zakonom.

Kada je Savezna republika Jugolsavija ustavom ukinula smrtnu kaznu, tada su i sudovi u Srbiji preinačavali smrtnu kaznu u kaznu zatvora od 40 godina.

U prilogu objavljujemo presudu Vrhovnog suda Srbije, kao i presudu Apelacionog suda u Nišu, kao dokaz da se u Srbiji ne primenjuje dosledno zakonitost, kao osnovno načelo svakog pravnog sistema.

Po odredbama čl.194 st.1 Ustava Republike Srbije, pravni poredak Republike Srbije je jedinstven, po st.2 Ustav je najviši pravni akt Republike Srbije, a po st.3 svi zakoni i opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom.

Po odredbama čl.194 st. 4 Ustava, potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo su pravnog poretka Republike Srbije, potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, a po st.5 tog člana zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.

Po odredbi čl.16 st.2 Ustava Republike Srbije opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori, sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, a potvrdjeni medjunarodni ugovoru moraju biti u skladu sa Ustavom.

Po odredbi čl.18 st.1 Ustava Republike Srbije „ljudska i manjinska prava zajamčena ustavom neposredno se primenjuju“

Po odredbama čl.18 st.2 Ustava Republike Srbije, Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrdjenim međunarodnim ugovorima i zakonima.

Po odrebi cl.18 st.3 Ustava Republike Srbije odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapredjenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovu primenu.

Po odredbama čl.21 st.1 Ustava Republike Srbije, pred Ustavom i zakonom, SVI su jednaki, a po odredbi st.2 SVAKO ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, po bilo kom osnovu.

Odredbama čl.34 st.2 Ustava Republike Srbije krivična dela i krivične sankcije odredjuju se Zakonom , a kazne se određuju prema propisu koji je važio u vreme kada je delo učinjeno, izuzev kada je kasniji propis povoljniji za učinioca.Ustav kao najviši pravni akt u Republici Srbiji za primenu ovog standarada, ne koristi procesne termine, kao što su „osumnjičeni“, „okrivljeni“ i „optuženi“ kojim se označavaju lica za koje nije u skladu sa zakonom utvrdjeno da su učinila krivično delo, i za koja važi pretpostavka nevinosti, već koristi termin „učinioc“, koji se koristi za lice za koje je nesumnjivo utvrdjeno da je učinilo krivično delo, niti propisuje da će se odredba o primeni kasnije donetog zakona koji je blaži za učinioca, nejednako i selektivno primenjivati samo na lica koja imaju status“osumnjičenog“, „okrivljenog“ ili“optuženog“, a ne i na „učinioca“krivičnog dela za koga je pravnosnažnom presudom utvrdjeno da je učinio društveno opasno delo, koje je zakonom odredjeno kao krivično delo.

Ustavom Republike Srbije propisana je retroaktivna primena krivičnog zakona, ali samo u korist UČINIOCA.

To pravo učiniocu krivičnog dela priznaje i Medjunarodni pakt o gradjanskim i političkim pravima kao ratifikovani međunarodni ugovor(Službeni list SFRJ br.7/1971), odredbom čl.15 st.1 da „Ako posle izvršenja krivičnog dela zakon predvidja lakšu kaznu krivac treba da se koristi time.Međunarodni pakt o gradjanskim i političkim pravima još je konkretniji pri određivanju svojstva lica koje može i treba da koristi privilegiju kasnije donetog blažeg zakona, koristeći termin „krivac“ kao oznaku za lice za koje je nadežni u skladu sa zakonom ustanovljeni sud, u zakonito i pravično sprovedenom sudskom postupku pravnosnažnom presudom utvrdio da je izvršilo krivično delo i da je KRIVO.

Ovim ratifikovanim međunarodnim ugovorom nije propisano da se ova odredba o primeni kasnije donetog blažeg zakona primenjuje selektivno i nejednako samo kao „procesna odredba“ na lica koja imaju status „osumnjičenih“, „okrivljenih“ i „optuženih“ prema kojime je krivični postupak u toku, i za koja važi pretpostavka nevinosti, već naprotiv da se primenjuje na lice koje je krivo.

Odrebom čl.33 „Posebna prava okrivljenog“, Ustav Republike ne priznaje okrivljenom kao posebno pravo da se samo i isključivo na njega primenjuje medjunarodni standard o primeni kasnije donetog zakona koji je blaži, a koji važi za učinioca po Ustavu ili za krivcu po Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima.

Ovaj međunarodni standard ne predvidja Zakonik o krivičnom postupku da se primenjuje isključivo na lica za koja je redovni krivični postupak u toku, već se primenjuje odredba čl.5 st.2 Krivičnog zakonika koja se u skladu sa odredbom čl.34 st.2 Ustava Republike Srbije i čl.15 st.1 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima, primenjuje pre svega na učinioca krivičnog dela ili krivca.

Imajući u vidu napred izneto sasvim je pogrešan, i u Ustavu, ratifikovanom medjunarodnom ugovoru i domaćem krivičnom zakoniku neutemeljen stav pojedinih sudova, sudija i pravnika da odredbe čl.34 st.2 Ustava Republike Srbije, čl.15 st.1 Međunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima i čl.5 st.2 domaćeg Krivičnog zakonika o imperativnoj primeni kasnije donetog blažeg zakona imaju procesni karakter i da se primenjuju samo na osumnjičenog ili optuženog za koga je krivični postupak u toku, za koga važi pretpostavka nevinosti i nije pravnosnažno osudjen i oglašen krivim, a ne i za lice za koje je pravnosnažnom presudom nadležni sud u skladu sa zakonom sprovedenim postupkom utvrdio da je učinilac krivičnog dela i da je krivac, jer takav stav je u suprotnosti sa Ustavom, domaćim krivičnim zakonom i ratifikovanim međunarodnim ugovorom, a sudovi i sudije i pravnici koji zastupaju takav stav za isti nikada nisu ponudili odredbu Ustava, ratifikovanog medjunarodnog ugovora ili domaćeg zakona na kojoj taj stav zasnivaju, već takav stav suprotno odredbama čl.33 Ustava, ratifikovanog medjunarodnog ugovora i domaćeg zakona zasnivaju na zaklučku koji izvode proizvoljnim tumačenjem imperativne odredbe čl.5 st.2 domaćeg Krivičnog zakonika, da se ta odredba i odredbe čl.34 st.2 Ustava Republike Srbije i čl.15 st.1 Međunarodnog pakta o gradjaniskim i političkim pravima odnose na fazu suđenja.

Jedan od najnovijih primera za takav stav sudova i sudija, koji nema utemeljenje u odredbama čl.142 st.2, čl.145 st.2, čl.33 i čl.34 st.2 Ustava Republike Srbije, ni u odredbi čl.15 st.1 Međunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima, kao ratifikovanog medjunarodnog ugovora koji je po Ustavu sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje, sa kojim domaći zakoni i opšti akti ne smeju biti u suprotnosti, niti ima utemeljenje u imperativnoj odredbi čl.5 st.2 Kriičnog zakonika koja je u saglasnosti sa Ustavom i ratifikovanim medjunarodnim ugovorom, je zauzeo Apelacioni sud u Nišu u obrazloženju rešenja 17 Kž.2br.182/22 od dana 04.04.2022 godine.

I Ustavom Republike Srbije i Međunarodnium paktom o građanskim i političkim pravima kao ratifikovanim međunarodnim ugovorom koji je sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije, i Krivičnim zakonikom koji nema procesni karakter, odredjena je jednaka primena ovog medjunarodnog standarda na sve učinioce krivičnih dela bez obzira koji status imaju, bez diskriminacije, označene kao učinioce ili krivce, u cilju sprečavanja primene selektivne i neregulisane privatne pravde, a u cilju afirmisanja prava svih bilo da je prema njima postupak u toku ili da su osudjeni pravnosnažnom presudom, da budu jednako kažnjeni na osnovu zakona, i primene ustavne odredbe o jedinstvu pravnog poretka Republike Srbije.

Po odredbama ćl.142 st.2 i čl.145 st.2 Ustava Republike Srbije sudovi u Republici Srbiji sude i odluke donose na osnovu Ustava,ratifikovanih medjunarodnih ugovora, opšteprihvaćenih pravila medjunarodnog prava, zakona i opštih akata kada je to predvidjeno zakonom, dok je po odredbama čl.3 st.1 i st.2 Ustava Republike Srbije vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima , a ostvarije se „i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.

U tom smislu u krivčnoj praksi Republike Srbije medjunarodni standard o primeni kasnije donetog blažeg zakona na učinioca ili krivca, primanjivan je i na lica optužena za krivična dela za koja je postupak u toku, i na lica koja su pravnosnažno osuđena za krivična dela i izrečena im je kazna.

Primena međunarodnog standarda o primeni kasnije donetog blažeg zakona na učinioca, na lica optužena za krivična dela za koja je redovni krivični postupak u toku, u republici srbiji.

Nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Savezne Republike Jugoslavije (Službeni list SRJ broj61 od 09.11.2001) i Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije (Službeni glasnik broj 10 od 01.03.2002 godine), kojim je u Republici Srbiji ukinuta Smrtna kazna, Vrhovni sud Srbije je presudama Kž.III 12/01 od 18.11.202 godine i Kž.III/01 od dana 20.Maja 2002. godine učiniocima krivičnog dela Ubistvo kojima je nepravnosnažno bila izrečena Smrtna kazna, u postupku po žalbi po službenoj dužnosti smrtnu kaznu preinačio u blažu kaznu zatvora, primenom kasnije donetog zakona koji je blaži za učinioca.

Primena međunarodnog standarda o primeni kasnije donetog blažeg zakona na učinioca koji su pravnosnažnom presudom bili osudjeni u Republici Srbiji,

Nakon što je Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Savezne Republike Jugoslavije (Službeni list SRJ broj: 61 od 09.11.2001 godine), i Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Sbije( Službeni glasnik Republike Srbije broj: 10 od 01.03.2002 godine), ukinuta Smrtna kazna, nad nijednim od više lica koja su pravnosnažnim presudama bila osudjena na Smrtnu kaznu, i koje presude su bile izvršne, u Republici Srbiji nije izvršena smrtna kazna, jer više nije postojala u kaznenom sistemu Republike Srbije, pa samim tim nije mogla ni da se izvrši.

U skladu i primenom međunarodnog pravnog standarda iz čl.15 st.1 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Predsenik Republike Srbije je dana 2. avgusta 2002 godine doneo Odluku broj 3.KPRS 208 kojom je sva ta lica pomilovao tako što im je Smrtne kazne zamenio blažom kaznom zatvora, koja je bila propisana kasnije donetim zakonom koji je po njih blaži.-Dokument br.4.

Odredbom čl.5 st.1 Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika (Službeni glasnik Republike Srbije broj 35/2019), koji je stupio na snagu 01.Decembra 2019 godine, izmenjene su odredbe čl.45 st.3 i st.4 Krivičnog zakonika Republike Srbije, (Službeni glasnik Republike Srbije broj 85/2005, br.88/2005, br.107/2005, br.72/2009, br.111/2009 i dr.) tako što su iz kaznenog Sistema Republike Srbije brisane kazne zatvora od 30(trideset) i 40(četrdeset) godina, a ostala je na snazi odredba čl.45 st.1 Krivičnog zakonika kojom je kao najveća kazna zatvora propisana kazna od 20(dvadeset) godina zatvora, koja je blaža po trajanju, od kazne zatvora od 30 i 40 godina, koja je kasnije donetim zakonom brisana i više ne postoje u kaznenom sistemu Republike Srbije.

Više od dve godine nakon što su iz kaznenog sistema Republike Srbije izbrisane kazne zatvora od 30 i 40 godina, na stotine zatvorenika izdrzavaju te kazne koje ne postoje u Kaznenom sistemu Republike Srbije, koje su teže od kazne zatvora od 20(dvadeset) godina koja je kao maksimalna odredjena da postoji u Republici Srbiji po kasnije donetom zakonu, suprotno odredbama čl.18 st.1 i st.2, i čl.34 st .2 Ustava Republike Srbije, suprotno čl.16 st.2, čl.194 st.4 i st.5 Ustava Republike Srbije i čl.15 st.1 Međunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima i čl.5 st.2 Krivičnog zakonika Republike Srbije, i to u državi koja je član Saveta Evrope i (ne)ozbiljan kandidat za članstvo u Evropsku uniju.

Ni Republičko javno tužilaštvo ni Predsednik Republike Srbije ne preduzimaju delotvorne mere da se u cilju uspostavljanja vladavine prava, kazneni sistem u Republici Srbiji uskladi sa Ustavom, ratifikovanim medjunarodnim ugovorom i domaćim kaznenim zakonom, dok sudovi odbijaju sve napore i pokušaje osudjenih lica koja u Republici Srbiji izdržavaju kazne koje ne postoje u njenom kaznenom sistemu i njihovih advokata, da se kazneni sistem uskladi sa Ustavom, retifikovanim međunarodnim ugovorom i domaćim kaznenim zakonom, na način što bi im se nepostojeće kazne zatvora od 30 i 40 godina, zamenile blažom kaznom od 20 godina zatvora, koja je kao jedino moguća najviša kazna zatvora odredjena da postoji u Republici Srbiji, prema kasnije donetom zakonu, u skladu sa odredbom čl.34 st.2 Ustava Republike Srbije.

Danas u Republici Srbiji to više nije pravno, već je političko pitanje čije rešenje zavisi od političke vlasti pre svega od volje Predsednika Republike Srbije koji vodi populističku politiku, a pod čijom neposrednom kontrolom se nalaze tužilaštva i sudovi, tužioci i sudije koji nemaju dovoljno profesionalne hrabrosti a često ni pravničkog znanja, koji su po službenoj dužnosti morali da preduzmu delotvorne mere da se kazneni sistem u Republici Srbiji uskladi sa Ustavom, ratifikovanim medjunarodnim ugovorom i domaćim krivičnim zakonom, da spreče da se u Republici Srbiji masovno izvršavaju kazne koje NE POSTOJE u njenom kaznenom sistemu, u cilju uspostavljanja vladavine prava i afirmacije Republike Srbije kao pravne države, sa ozbiljnom kandidaturom za članstvo u Evropsku uniju.

Niko od njih nije u stanju da argumentovano sa pozivom na odredbe Ustava, ratifikovanog medjunarodnog ugovora i domaćeg krivičnog zakona, objasne kako je bilo moguće da se nakon ukidanja Smrtne kazne ne izvrši ni jedna od Smrtnih kazni koje su bile izrečene pravnosnažnim i izvršnim presudama, a da se izvršavaju kazne zatvora od 30 i 40 godina, koje ne postoje u kaznenom sistemu Republike Srbije, isto kao što ne postoji Smrtna kazna.

Klasičan primer nejednake primene međunarodnog standarada o primeni kasnije donetog zakona koji je blaži za učinioca.

Svi pokušaji zatvorenika koji u Republici Srbiji izdržavaju nepostoječe kazne od 30 i 40 godina zatvora i njihovih branioca-advokata, da se uspostavi jednakost u primeni medjunarodnog standarada o primeni kasnije donetog zakona koji je blaži za učinioca krivičnog dela, i da se isti primeni i na njih nailazili su na snažan otpor sudova, tužioca i drugih državnih organa daleko od očiju i ušiju javnosti.

Ova dokumentovana istraživačka studija ima za cilj da ovaj pravni problem aktuelizuje, da pre svega pravnička javnost bude argumentovano upoznata sa njim, kako bi se i pravnička i politička javnost delotvorno angažovala na njegovom rešavanju u cilju jednake primene medjunarodnog standarda o primeni kasnije donetog zakona koji je blaži za učinioca ili krivca, bez diskriminacije po bilo kom osnovu u kaznenom sistemu Republike Srbije, i njene afirmacije kao pravne države de facto.

Iz tog razloga u saradnji sa Odborom za ljudska prava u Leskovcu, pozivamo advokate, profesore pravnih fakulteta, sudije , tužioce i druge domaće i strane organe javne vlasti i nevladine organizacije da svojim učešćem daju doprinos u rešavanju ovog pravnog pitanja, a u Republici Srbiji pravnog problema u skladu sa Ustavom, Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima kao ratifikovanim medjunarodnim ugovorom, domaćim kaznenim zakonom i domaćom praksom u primeni ovog standarada.